Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато и као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.
Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.
Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила , док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око 100 летелица различитих типова).
САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.
Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.
Преговори у Рамбујеу (код Париза) о предложеном мировном споразуму између Југославије и косовских Албанаца су почели 6. фебруара и трајали све до 19. марта 1999.
године, уз посредовање Контакт групе. Мотиви и циљеви свих преговарача и
данас представљају контроверзну тему, те остају недоречени.
Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.
Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.
У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија.Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон. Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.
Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.
У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду
летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.),
односно скоро цео НАТО савез (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није учествовала из политичких разлога). У списак не улазе нити Мађарска, Чешка Република и Пољска
које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата,
мада је пред крај рата на Космет послата нпр. и чешка пољска болница.
Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.
НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.
Војска Југославије у овом рату је технички и бројчано била знатно инфериорнија страна. У марту 1999. године Војска Југославије
је имала око 100.000 војника. Од тог броја су 40% чинили војници на
одслужењу војног рока. Војска је у свом саставу имала три вида: Копнена
војска, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана и Ратна
морнарица.
Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105 mm и 122 mm, 180 топова 130 mm, 75 самохотки 122 mm и 132 самохотки 152 mm и 155 mm.
Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана се састојало од два корпуса, авијацијског и ПВО корпуса. Корпус ПВО, који је био прва линија одбране од НАТО агресора у свом саставу је имао два ловачка авијацијска пука са три ескадриле наоружане авионима МиГ-21 и једном ескадрилом модернијих ловаца МиГ-29, пет самоходних ракетних пукова ПВО наоружана системима 2К12 Куб, једну ракетну бригаду и пук наоружане системима С-125 Нева као и бригаду ВОЈИН. Авијацијски пук са своја два авијацијска и једним хеликоптерским пуком је такође учествовао у борбеним дејствима током рата. Команда РВ и ПВО је оценила ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање лоше показали у ваздушној борби. Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.
Дана 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер F-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот Дејл Зелко
Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.
Ту су срушене летелице чији губитак није потврдио НАТО, а чије слике и докази нису приказани и чије обарање нису саопштили већи светски медији.
Процењена материјална штета током НАТО бомбардовања износи (по процени Југословенске владе) 100 милијарди долара док је Група-17 дала процену од око 30 милијарди долара.Током бомбардовања је уништено много мостова, индустријских постројења,
много цивилних објеката, јавних објеката и предузећа, касарни и војних
инсталација. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте,
рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, гађање Жежељевог моста, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца, зграде Генералштаба у самом центру Београда, амбасаде Републике Кине и многе друге цивилне циљеве.
У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз у Грделичкој клисури 12. априла (11), на колону албанских избеглица код Ђаковице 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужане 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.
Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и Сједињених Америчких Држава. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.
У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.(види Муниција са осиромашеним уранијумом)
НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (кодно име Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) или у САД Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у Србији познато и као Милосрдни анђео или НАТО агресија, била је завршна фаза Рата на Косову и Метохији, која је трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.
Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савета безбедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише споразум из Рамбујеа.
НАТО је 24. марта 1999. године у 20:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Током рата са Косова је избегло неколико стотина хиљада Албанаца. Напади су суспендовани 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија (Србија) задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а. Са војском и полицијом у Србију је избегло више од 200.000 косметских Срба и других неалбанаца.
Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласило независност Косова од Србије, што Србија не признаје.
Процене о губицима НАТО пакта веома варирају. Извори из алијансе, са којима се касније сагласила и југословенска страна, званично наводе да су током бомбардовања оборена свега два НАТО авиона (F-117 и F-16), 9 беспилотних летелица, 45 крстарећих ракета и 4 велика пројектила , док је велики број летелица оштећен или се након дејстава срушио. Незваничне процене наводе знатно већи број (до око 100 летелица различитих типова).
Сукоби ОВК и српских снага безбедности
Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покшаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подружија. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.
САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.
Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.
Ескалација кризе
Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“.
Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине
започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.
НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, упркос чињеници Савет безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије,
сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на
самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу.
Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума су доводиле у
питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на
Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и
предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3
године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о
коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као
ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може
потписати
Косовска верификаторска мисија
Косовска верификациона мисија је орган Организације за европску безбедност и сарадњу састављен од велике групе ненаоружаних мировних посматрача формиране 1998. године. Повод за формирање ове мисије су претходни сукоби који су се током 1998. године одвијали на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне и припадника ОВК са друге стране. КВМ је настала након потписивања споразума Холбрук-Милошевић у октобру 1998. године.
Преговори у Рамбујеу
Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили. „Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања“, рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.
Многи извори наводе да је југословенска страна била уцењена ратним претњама, о чему сведочи и степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и наводи британског шефа дипломатије Робина Кука — који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд.
У годинама после бомбардовања, неки аутори су наводили и постојање додатних делова споразума, које првобитно нису објављене у медијима западних земаља, а који показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија.Ово је одбацио не само Милошевић, већ и југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали. Сматра се чак и да је Блер био већи заговорник бомбардовања него амерички председник Клинтон. Преговори су се завршили тако што је албанска делегација споразум потписала, док је југословенска одбила.
Последњи разговори Милошевића и Холбрука
Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта
поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук. У „последњем
покушају да донесе мир...јер времена више нема“, он је настојао да убеди
Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа.Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да није
постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори пропали.Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.
Однос снага
(км²) |
(милиона) |
(милијарда $) |
по становнику ($) |
(милијарда $) |
||
|---|---|---|---|---|---|---|
Почетак
Дана 23. марта, Хавијер Солана је издао наређење о почетку напада на СРЈ. Истог дана, Момир Булатовић,
премијер Југославије, прогласио је непосредну опасност од ратног стања.
Наредног дана све институције су отпочеле припрему, ради повећања јавне
безбедности (штампање памфлета о понашању грађана у случају опасности
итд.). Око 19:45 зачуле су се прве детонације у Приштини, а у 20 часова и 20 минута.
Ваздушни удари
Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана је 24. марта 1999. године у око 19:30 часова, само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе НАТО-а у италијанском граду Авијану, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „стелт“ бомбардери F-117А и B-2. Дана 27. март у 20.42дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци.Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често
правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а
Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити
људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено
доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и
зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву итд.
Сукоби на тлу
9. априла 1999. године почела је Битка на Кошарама. Друга велика операција у циљу покушаја пробоја границе СРЈ из правца Албаније је Операција Стрела која је трајала у периоду 26. мај–10. јун 1999. Током ваздушних удара НАТО пакта константно су вођене борбе на територији Косова и Метохије са припадницима ОВК.
Војска Југославије је због притиска вршила константна прегруписавања и покрете трупа. Тако су припадници 252. оклопне бригаде, једне од најјачих оклопних формација у ВЈ, успешно извели пребацивање целокупне бригаде из Краљева у рејон Клине, на Косову. У дејствима против ОВК коришћени су махом старији тенкови типа Т-55 док су модернији тенкови чувани за предвиђену копнену инвазију НАТО пакта.
Снаге у сукобу
НАТО снаге
Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.
НАТО се ослонио на познату двофазну тактику, примењену у Заливском рату, која подразумева брзу неутрализацију војних објеката у првој, односно уништење других објеката у другој фази. Пре рата, Ремзи Кларк је приликом посете Србији поменуо и трећу фазу, која подразумева напад и на цивилну инфраструктуру, уколико се не испуни политички циљ.
Снаге Војске Југославије
Копнена војска је била организована у три армије и један корпус. Прва армија је покривала северни део земље и команда јој се налази у Београду. Друга армија је покривала југозападни део земље и команда јој се налази у Подгорици. Трећа армија је покривала централни и јужни део земље, а команда јој се налази у Нишу. Корпус специјалних снага у стању да по потреби дејствује на било ком месту. Копнена војска је располагала са 1016 тенкова (од чега 230 модерних М-84 и 65 Т-72), 767 оклопних возила пешадије, 38 БРДМ-2 оклопно возило за извиђање, 475 хаубица 105 mm и 122 mm, 180 топова 130 mm, 75 самохотки 122 mm и 132 самохотки 152 mm и 155 mm.
Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана се састојало од два корпуса, авијацијског и ПВО корпуса. Корпус ПВО, који је био прва линија одбране од НАТО агресора у свом саставу је имао два ловачка авијацијска пука са три ескадриле наоружане авионима МиГ-21 и једном ескадрилом модернијих ловаца МиГ-29, пет самоходних ракетних пукова ПВО наоружана системима 2К12 Куб, једну ракетну бригаду и пук наоружане системима С-125 Нева као и бригаду ВОЈИН. Авијацијски пук са своја два авијацијска и једним хеликоптерским пуком је такође учествовао у борбеним дејствима током рата. Команда РВ и ПВО је оценила ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање лоше показали у ваздушној борби. Током агресије РВ и ПВО је претрпела велике материјалне губитке, пошто је НАТО авијација у немогућности да лоцира и уништи покретну технику и људство ВЈ током целог бомбардовања највише гађала аеродромску инфраструктуру.
Војни губици
Према званичним информацијама, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона F-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:Дана 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички „невидљиви“ бомбардер F-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот Дејл Зелко
- (тада потпуковник) спасен 6 сати након обарања. (види Обарање F-117 код Буђановаца).
- Дана 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
- Дана 1. маја пао амерички АВ-8Б Харијер услед механичког квара при слетању на носач авиона.
- Дана 2. маја амерички F-16 срушен западно од Београда. Пилот Дејвид Голдфајн (тада потпуковник) спасен.
- Дана 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апач. Двојица пилота погинула.
Поред наведених оборених борбених средстава, снаге ПВО и стратегијске групације РВ и ПВО, према оцени услова и елемената гађања су погодиле и још 36 авиона и 2 хеликоптера. Остаци ових погођених летелица нису пронађени на простору СРЈ.
Ту су срушене летелице чији губитак није потврдио НАТО, а чије слике и докази нису приказани и чије обарање нису саопштили већи светски медији.
Непотврђени губици НАТО-а
- Дана 26. априла два авиона типа Г-4 Супер Галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тиране. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апач.
Материјална штета
Цивилне жртве
У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз у Грделичкој клисури 12. априла (11), на колону албанских избеглица код Ђаковице 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужане 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.
Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и Сједињених Америчких Држава. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде. НАТО је ову наводну грешку оправдао „застарелим мапама“.
У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника.(види Муниција са осиромашеним уранијумом)
Етничко чишћење
Косово и Метохију је заједно са војском напустило више од 200.000 Срба и не-Албанаца. Преостали Срби су остали да живе на северу Косова и у изолованим енклавама.
